Angelinina pisma

31.1.2020 ugostila sam psiholoskinju i psihoterapeutnjkintu Biljanu Culafic u emisiji - Na kafi sa Endzi. Pricale smo na temu Roditeljstva i vaspitanja. Prosle smo kroz porodicnu sliku Kurta Kobejna. Na pitanje da li je Kurt bolovao od bipolarnog ili Adhd-a dobili smo odgovor da mu je kao malom dijagnostifikovan ADHD i da su mu prepisan lekovi koji su ga jos vise cinili hiperaktivnim. A moglo je drugačije. Nego je tadašnji Americki sistem tako postupio. Kurta ja tata izbacio iz stana, a onda i mama. Njegovu su bili razvedeni kada je on imao 8 godina. Zatim je Kurt odrastao kod babe i dede. Bilja nam je pripremila kartice iz Sema terapije kojom se izmedju ostalog i bavi. Na tim karticama smo imali prikaz napusteog deteta, kao i deteta koje izaziva ekscese. Zakljucile smo da je Kurt u tim kategorijama. Kurt je stekao slavu i napravio citav novi pravac iliti Grandz. Slava ga je kostala, taman strana odvukla u dubine i ponor. Kao svaki zavisnik od heroin nije mogao bez toga. Podaci kazu da...

Prvo ne idu svi Srbi škrbavi. A neki i ne idu uopšte... mozda su zato škrbavi. Nekima je mozak isti kao i stanje u usnoj duplji. Uvek sam se pitala da li je to usko povezano. Znate onu našu nasušnu - ako ti je haos u sobi onda je i u glavi. Možda možemo da pronadjemo neku korelacija izmedju ove dve konstatacije. Na fakultetu, gde bi gradnjanima, po mom mišljenje, trebala da bude dostupna besplatna stomatološka usluga, nije tako. Traže se pare za usluge. Negde ima mita i korupcije. Kod nas u Srbiji, hvala nebesima, jako je malo prisutan taj vid zarade, citaj zabave. Ljudi se zabavljaju na tudjoj nesreći. Čudni smo mi Srbi, a tako smo prosti i jednostavni. Srbi vole da idu bezubi i škrbavi. Sve je preče od zdravlja. Srbi su poznati po tome sto trose pare na ajfon, ali nemaju za nove zube. Učili su nas da smo jaki ako ne zaplačemo i sve podnosimo na nogama. Pa šta ce nam zubar pored svega? Zašto bismo išli - to su samo usta. Nije toliko bitno. Bitno je da ako te bole ledja ideš kod kiropr...

Čitam “Damu koja peva džez” i osetim osmeh preko puta. Čujem: “Zar si na krstarenje ponela knjigu? Možemo da se kladimo da je nećeš pročitati.” Tog stranca sam pogledala pomalo drsko uz ironičan osmeh. Pričala sam ti o tome koliko me snovi plaše, a zelim da ih živim. Kako ljudi često pokušavaju da ti iseku krila, a ja ne umem samo da koračam; kako umeju da ti pospu ambicije, pa da traže da rasteš. Koliko se nekad plašim svojih želja, a nema nikog da ih zagrli. Plaši me pomisao da ću se zaglaviti na nekom dosadnom radnom mestu; da nemam veliku biblioteku, a zasigurno je zelim. Plašim se da neću naći muškarca koji će shvatiti moju potrebu za ćutanjem i pratiti moju hiperaktivnost. Želim da jednom nogom budem slobodna, a drugom vezana njegovom rukom. Plašim se da pokažem nekom da ga volim, a možda zato jer do sada nisam istinski volela. Neko mora da strelja moja neiskorišćena razmišljanja jer, da nije tako, bacala bi senku na krupne stvari. Pričala sam tebi, jer ti dobro razum...

Kada ode neko mlad i drag, secanje na njega ne bledi. Cini mi se da ga sada bolje vidim. Bilo je leto kada sam ga upoznala. Radili smo zajedno, kao anketari, sezonski posao. Njegova energija je bila zarazna, ne samo za mene, nego i druge ljude. Kolege, koleginice i klijenti su se lepili za njega. On je pravio takvu atmosferu, da se osecate lezerno i mozete da budete to sto jeste. Secam se da sam pomislila - Kako je pametan ovaj mladi covek. Sav bleskast, lucidan i sarmantan. Posmatrala sam ga kako komunicira sa klijentima. Umeo je sa njima. Umeo je sa svima od 7 do 107.  Ponekad uhvatim sebe zanesenu, jer njegova komunikacija ume to da ucini.  Saznao je da sam svirala violinu. Pa je dosao sa pricom kako je svirao violoncelo. Molio me da donesem violinu, da naucim njegovu omiljenu pesmu (Perfect), pa da sviramo zajedno. Nije odustajao od te ideje, cak i kad sam uvidela da nema blage veze sa sviranjem. Ja sam se snebivala, nije mi bilo prikladno da je donosim na posao. Prop...

Kicma mi se savijala. Zatim ispravljala. Nije toliko bitan cilj, mora da je mnogo u putu. Nije bitno koliko ce da traje, bitno je da se ne zavrasi, ali da se dovrsimo. Bitno je gde smo sada. Bitno je gde zelimo ici. A, najlepsi je put do tamo. Mozda stignemo razdvojeni, a mozda i spojeni. Ali i to je manje bitno. Bitno je kako se sada dodirujemo. I u svakom momentu kada plovimo izmedju proslosti i buducnosti, bitno je kako se sada osecamo. Proslost je bitna da bismo videli ko smo bili i zasto smo bili to sto smo bili. I sta su bili ljudi oko nas. Tamo smo ucili, poboljsavali nase kapacitete za dalje. A, buducnost su nasa stremljenja, vere i nade. Zelja je jaka zverka. Ali, na kraju shvatimo da sve sto odista imamo je sada i ovde, ali pazite ne sada i odmah. Tu je mala varka. Ko strpljivo i pametno radi sada, taj buducnost gradi na zeljeni nacin. Kroz kicmu se najlepse dodirujemo. I sve je do toga kakve kicmene prsljenove, diskuse...zglobove, hrskavice, tetive gradimo. Koliko puta povin...

Dane ne brojim. Ali, evo jos jednog od njih. Izabrala sam da se danas vratim svojoj drugarici Depresiji. Da, patila sam od iste. Da, druzila sam se dugo sa njom. Tih meseci bih se sklupcala u krevetu i pricala sa jastukom. Ni ne znate kakve sve tajne zna o meni. Koliko tuge je upio. Da, osecala sam se usamljeno, isprazno, bespomocno. Osecala sam se sicusno, nebitno, nepotrebno. Vrtlog crnih misli u svakoj pori bica. Nisam zelela da se ubijem, jer ima ljudi koji me vole. Ali, sam zelela da nestanem, nekako. U onim trenucima kada je postajalo toliko gusto, da mi je falilo kisonika, a nije bilo nekog da ga udahne. Bolje je reci nije bilo mene. Izgubila sam svoj temperament. Teret me je gusio i spustao nize i nize. Bila sam sama sa sobom u sobi. Ta soba je bila citav moj svet. Bila sam sama, ali nisam bila sa sobom. To nisam bila ja. Prestala sam da se iskreno smejem. Samo lazni kez za lazne ljude, koje sam sretala jer sam morala na fakultet i da ispunim obaveze. Padalo mi je na um da odem...